диши

Сасвим неуобичајено за господина Хута, кога ћемо ипак звати Ханс-Карл, јер га сви тако зову сан му се прекинуо тек 4 часа пошто је легао. Такође би било неозбиљно не напоменути још један неуобичајен феномен- сећео се снова у детаљ и ти снови нису уопште били пријатни. Али, иако је неуобичајено за Ханс-Карла сасвим је нормално за особу која тек трећи дан прима терапију коју прима он. Лекар му је рекао да ће те нуспојаве нестати у року од 7 до 10 дана и да никако не сме прекидати терапију. Да би ублажио ове непријатне појаве добио је лек за спавање који треба попити бар једанпут у току тих 7 или 10 дана да би му сан био квалитетан и омогућио нервном систему да се опорави и буде свеж. Такође, добио је још једну кутију пилула коју може користити у случају да осети непријатност и страх ничим изазван, такозвану анксиозност. Пошто раније није имао ових проблема Ханс-Карлу се све ово чинило као најобичније дрогирање. Срећом, његов најбољи пријатељ, Свирха-Нује, чије је ово и име и презиме, је већ преживео сличну врсту болести. Свирха-Нује му је објаснио како ту нема ничег необичног, као ти лекови не изазивају зависност и да се не шали него да слуша лекара, Иначе. Стаза Трња где ова два пријатеља живе пуна је и препуна разноразних врачара магова и сличних сумњивих типова тако да ретко ко уствари и посећује лекара када осети проблеме ове врсте. Наиме, господин Хут је пре 8 дана осетио јако стезање у дисајним органима око срца да би затим осетио и неизрециво непријатан осећај у глави. Најближе што је успео да објасни о чему се ради, обзиром да се радило о секундама, јесте да је осетио балон који му се надувава у глави. Затим је пао у несвест. Срећом, успео је да заустави теретно возило којим је преносио некаве материјале за огроман индустријски комплекс који се бави производњом свемирских летелица близу Стазе Трња. Пошто је прошао низ лекарских прегледа који су обухватали срце, плућа, бубреге, желудац и опште стање организма, а после чега су доктори утврдили да је ‘здрав као коњ’ ( није медицински термин, али лекар се ипак послужио њим ) остало је само оно на шта су сумњали од почетка: проблем је психичке природе. Свирха’Нује га је одвео код психијатра којег и сам посећује дуги низ година ( изузев последњих годину и по али је пре месец дана био принуђен да оде опет због јаке депресије која га је ухватила и која га је држала више од годину дана )и овај му је за 45 мин. разговора поставио дијагнозу. У почетку Ханс-Карлу се уопште није допало шта је чуо о себи, (а обзиром да постоји обавеза тајности између пацијента и психијатра ми не смемо знати о чему се ради једино можемо рећи да није у питању ништа страшно, да је брзо излечиво уколико је пацијент кооперативан и да се често дешава самцима који имају око 30. Год.) али је у разговору са Свирха-Нујем и преиспитивањем самог себе дошао до храброг закључка: лекар је у праву.
Сада пити лек за спавање, у 4 сата ујутру, није долазило у обзир. Хут одлучи да ће тај лек попити сутра, а он је такав човек- кад одлучи тако ће и бити и тачка. Зато су сви знали да кад он да реч то ће тако и бити. Али немир који га је преузео а који је само страх изазван хемијском реакцијом или неким сличним лупетањем које га уопште није интересовало како и зашто се дешава је захтевао да попије оне таблете против анксиозности. Кад гле ђавола- нигде их нема. Ни у фиоци ни на столу ни у кујни. Срце поче да му удара јаче и јаче. ‘полако’- помисли Ханс-Карл-‘само без панике. Он ту одлучи да искористи вајлд карту, да се тако изразимо, коју му је Свирха- Нује дао:’Зови у било које дана или ноћи ако је фрка.’ И Свирха-Нује је већ одређено време живео сам, то јест са мачором, али без других људи. Холофоном господин Хут позва пријатеља и иако је причао доста неповезано Свирха-Нује је одмах схватио о чему се ради.
‘Ханс, братац, ево ме одмах зовем такси и долазим са лековима.’ Тако и би.
Ханс-Карл уз чашу воде попи две таблете. Руке су му дрхтале.
. Извини буразеру што те будим у сред ноћи. Од оне терапије нисам добро спавао. И кад сам се пробудио био сам сав преплашен од нечег. Ни од снова ни од било чега, само сам се осећао некако преплашено. То је анксиозност?- упита Свирха-Нујета.
-Јесте. Сад 5, 10 минута и пролази. Донео сам ти још лекова ако не нађеш своје.- Свирха-Нује и сам попи мало обичне воде и замисли се не кратко али му поглед одлута далеко.- Као две чиче, хехе…хахаха!- и поче да се смеје. Смех је био кратак, али махнит. Ред је представити и ову особу. Додуше, он на ред није много пазио; боље рећи јесте, али није обраћао пажњу на формалности. Многи су то бркали једно са другим. Такође, због природне небаждарености коју је контролисао због друштвених обзира дешавало се да у неким тренуцима више не може да се исконтролише па би се ту дешавале некад ствари типа попреких погледа грађанског сталежа а богами понекад и догађаји који су врло инцидентни.
То бејаше човек многима врло занимљив, понашања таквог да се не би могло рећи да ли је у питању енглески гроф или циркуски преварант који се научио манирима енглеског грофа. Није био ни једно ни друго. Свирха-Нује није имао један једини дан радног стажа за својих 30 година живота. Ханс-Карл је, опет, имао већ десет година у радној књижици. Али морамо раздвојити радни стаж од рада, јер Свирха-Нује је све време нешто радио, студирао некакав факултет тек тако и никад га није завршио, већ 15 година прави некакве скулптуре од холографских пројекција и од свега тога није ни динар добио. У последње време то је почело да га мучи јер више није имао новаца као раније и у себи је осећао све јачи необуздан осећај незадовољства због непризнавања његовог труда. Раније га то никад ни мало није узбуђивало. Био је врло задовољан својим радом, сматрао је себе уметником пар екселанс и сматрао је испод свог нивоа да било кога вуче за рукав. Али време пролази и слободно можемо рећи да се понаша у најмању руку некултурно; не даје упозорење да пролази брзо ( на свесном нивоу, на подсвесном даје ) и човек кад види једног тренутка да је остарио више него што је мислио да јесте има просто утисак да му се и време и простор смеју. Ето, такав утисак имао је и Свирха-Нује месец и по дана пре овог данашњег догађаја. У међувремену, схвативши пуком срећом ( како, то сад уопште није битно ) да његов живот није ‘живи курац’и ‘прошао’ а уз помоћ свог старог доктора и лекова које је поново почео да пије већ да је годину дана гледао свет онакав какав уопште није, као кроз тамно и разбијено стакло, почео се опет радовати животу и прихватио лечење своје болести као почетак новог и конструктивног постојања.
-Дакле, Ханс, друже мој, и ти мораш прихватити ово што ти се дешава као прилику. Нов живот, схватио си шта ти недостаје, умало си погинуо због тога за воланом и сад…јеби га…како бих рекао… идемо брате мили! Живот није ружан, ми га само гледамо тако.
.Аман човече, пусти ме бар да ове пилуле почну да делују. Па причао си ми то већ, јебем те блесавог.
Истина, Свирха-Нује је заиста умео да дави кад жели да помогне. Али уколико бисте му то отворено рекли, а друг сте му, он би заћутао и осећао се глупо што гњави народ.
-Кад си у праву, у праву си. Дај ми братац стимулатор, да се разбудим мало.
Стимулатор је једна наизглед једноставна механичка направа која стимулацијом одређених тачака на прсту омогућава организму да сам лучи енѕиме или хормоне. Није га забрањено користити у личне сврхе али је забрањено поседовати га, уступати га другоме на употребу и наравно стављати га у промет. Али мање-више сви су поседовали ту справу. Свирха-Нује је сад употребио да би се разбудио. Некакав ензим или шта год разбуди га одмах. Није здраво форсирати организам али попиј много воде ни то није здраво, говорио би Свирха-Нује.
-Морао сам те пробудити, преплашио сам се. Хвала ти пуно.- рече некако тужним гласом Ханс. Сав се погрбио у столици и било га је просто тужно гледати.
-Ханс, јел сад боље?
-Аха. Осећам да пролази.
-Одлично. Хајде обуци се идемо да прошетамо. Од спавања нема ништа а мало физичке активности ће ти добро доћи.
Ханс-Карл је услед напада панике које је имао два пута у последње две недеље био изузетно физички исцрпљен. Бејаше то снажан човек али сада је био слаб. Ништа више од шетње није долазило у обзир; ништа мање од шетње такође није долазило у обзир.
-Сада, по овом мраку? Брале, Стаза Трња грозно изгледа и дању и ноћу. Мислим да ће ме узнемирити.
– Па, ту живимо цео живот. Навикао си досад. Као да знаш за нешто боље. И не идемо да разгледамо град него да удахнемо ваздух, да се крећемо…У здравом телу здрав дух. Уосталом-овде поче Свирха-Нујетов глас да добија другачији тон- јеси ли слушао доктора. Море, устај, сомино једна.
Необична појава се појавила код Свирха-Нујета у току лечења: кад би се почео нервирати глас би му постајао невероватно гласан. Није се драо; штавише, он са људима који вичу никад није ни разговарао и увек би им стављао до знања да их сматра простацима. Исто тако са људима који прекидају туђу мисао. Једноставно, као кад појачате звучнике на кућном уређају; с’ тим што човек ипак није ни појачало ни звучник. Такав глас је околини деловао грозно: просто нема бољег придева. Неко са ким причате сасвим пријатно одједанпут би добио глас старозаветног пророка.
Непријатно. Поједини су мислили да постаје агресиван. То није био случај. Никаква жеља за насртајем било физичким било вербалним; само ужасан глас. Кад је схватио да му се тоо дешава, покушао је да контролише али без успеха. Ни њему није било јасно како је то могуће и одакле му такав капацитет плућа. Али сад, кад је тако другачије не може. Ретко се то и дешавало. Углавном
Када би неко једну те исту радњу која га нервира понављао. Ипак је имао изузетну самодисциплину. Научио се кроз вежбе које је добио од лекара а и сам је проширио обим тих вежби. Оне нису ни служиле за вежбање самодислиплине него је у питању ментални тренинг који делује као да служи концентрацији, а уствари му је циљ суѕбијање депресије и стреса. Како год: био је увежбан к’о кобац. И сада, Ханс га буди, већ 5. Дан одбија да иде у шетње правдајући се да му је лоше и опет измишља бесне бургије.
Братац, не може, јеби га, Свирха-Нује лоше ми страх ме, море коњу један ако хоћеш да опет добијеш напад цркни и јеби се шта ме ког красног курца зовеш ко те направи таквог набијем те имаш ли ти бог те јебо нешто у глави крв ти јебем да се ја нервирам а тебе заболе карина море јеси ли ти уопште схватио да то може опет да се деси јеси ли слушао оног лекара не ко јебе лекара он само има 8 година факултета он то прича ето онако Ја брате излазим а ти види…- оним нељудским гласом све у једом даху рече. Ханс баш и није све разумео баш због недостатка дикције у говору његовог друга. Све истим тоном, све без икакве тачке и зареза. А и знао је да му овај жели добро и да се секира што му је друг болестан. Велика је ствар кад има неког ко ће да води рачуна у брине, знао је то Ханс Карл и био је врло захвалан и свом другу и себи. Јер, не би Свирха-Нује пазио на њега да Ханс није заслужио.
Када је Свирха-Нује много пио Ханс му је отворено говорио да је пијандура и да треба да га буде стид. То су била два заиста права друга, два побратима како би стари рекли
Лек је већ сасвим уклонио ансиозност и пођоше њих двојица у ноћну шетњу.
-Хм…Хајде да смислимо куда ћемо, да не ходамо као глуве кучке, буђави.- рече Ханс. Буђави је нека врста надимка. А ни један ни други нису волели да ходају тако као сомови, него смисле неки
Циљ, макар као, оловку да купе у трафици удаљеној 2 км.
-Да. Па…има она радња за кућне љубимце што целу ноћ ради у великом тржном центру. Да купим Хестону неке оне витамине за мачке. Може?
-Може, за Хестона увек.- насмеши се Ханс Карл и помисли на Хестона како увек се радује кад га угледа,на тог великог, главатог и доброћудног мачка са којим је Свирха-Нује живео.
У Стази Трња некако увек пада киша; ситна, ромињава, више личи на ваздух који се тако из обести претвара у ситне капљице него на људску кишу. Они који дођу са стране у овај град сматрају га заиста непријатним. Није то само због кише. Разазнаје се да ли је дан или ноћ, али право речено више се разликују бор и јелка. А шта рећи о архитектури… Па, они који су ту одрасли навикли су, али рецимо управо је малопре Ханс осетио непријатност при помисли на шетњу баш због иѕгледа зграда и уопште целог урбанистичког решења. Јесте ту рођен и одрастао али сад када је ровит није му баш пријало. Што рече један писац када су га питали како гледа на мушко женске односе, вели:
‘Ја кад ми се жена свиди и пожелим да поразговарам са њом и да видимо, јел, да ли ту има нечег, прво што урадим то је да кажем добардан, ја сам тај и тај.’ Па најбоље онда и Стазу Трња да опишемо од момента оснивања. Када су људи пронашли Висеће Вртове и колонизатори почели да се насељавају Стазу Трња је основао, како се касније испоставило, некакав идиот, сатаниста, или шта год, нешто тако наопако. Пошто су се ту населили чланови тог култа, а није их било много, улице су биле уске а све зграде грађене скоро једобразно. Изглед, мање или више као да је од једног парчета камена са обавезним украсима на фасадама у лику демонских појава, некаква бића искежених ситних зуба у великим гадним устима, тела некад деформисана некад атрофираних удова… Звучи глупо, али је заправо јако непријатно. Чест мотив је пас са три ока, нико никад није сазнао шта он представља и фигура високог мушкарца који се кези. То се зна шта представља. Овако: ја ћу описати гнусни догађај који је обележен мотивом високог церекајућег мушкарца али немојте читати. Нема никакве важности тренутно а одвратно је. Дакле оснивач града и први свештеник тог култа је 4. Године по оснивању града у част да ли Сатане или неког сличног ентитета на стол везао дрогираног огромног гуштера који је увезен са Земље. Био је мужјак у питању. Дрога дата несрећној животињи је паралисала тело али је и даље била свесна и осећала бол. Направио је на телу сиротог створења рупу која је послужила као нека врста вагине. Да, силовао је животињу
Док су остали секташи мастурбирали. Доста о томе. Да скратимо причу, обѕиром да је град на изузетној локацији, налази се на обали велике реке где је сада смештена врло значајна лука а 30-ак км. поред града налази се долина која је баш димензија и свих других карактеристика које су идеалне за огроман индустријски комплекс.
Ту је направљено највеће бродоградилиште за свемирске бродове досад. Наравно, стари део града остао је уских улица док нови делови имају широке булеваре али зграде су настављене да се зидају у монолитном маниру. Ето, тим градом Свирха-Нује и Ханс-Карл Хут пешачили су до продавнице која ради ноћу да Хестону купе храну. Можда би неком од нас било непријатно али њима није. Они су пешачили да би ојачали и опоравили се и физички и психички. Тек тада Ханс
Примети да Свирха-Нује носи мајицу на којој пише ‘слобода за Химзу Гедору. ‘Химзо Чемберлен
Је вођа сидикалног штрајка и ухапшен је пре 4 дана. Игром случаја, њихов добар друг,адвокат,
Надимак му је Џин, је Гедорин бранилац. Отуд и има ту мајицу. Свирха-Нује бејаШе уствари обукао прво што му је било при руци када га је овај ноћас позвао и нити је гледао шта ће обући нити га је било брига. Не би га било брига ни у нормалној ситуацији, углавном.
-Ау, Свирха, па где то нађе да обучеш? И тако те полиција не воли још кад те виде са том мајицом…
-Шта? Па ја сам слободан човек, ја могу да носим џак на себи, могу кесу. Шта ти причаш?
И био је у праву. Али Ханс Карл се једноставно забринуо. Није се забринуо што би их полиција попреко гледала због те мајице нити због тога што органи реда некако не подносе Свирха-Нујета. То је увек јако збуњивало обојицу. Никад их није иѕаѕивао али они вероватно као пси намиришу када их неко не подноси. Не подноси их ни Ханс, па опет увек им је као нешто сумњив овај други. Нетрпељивост ова два добра друга према полицајцима датира има више од деценије. И тада је био неки штрајк а ђаци иѕ з школа су подржали штрајкаче и долаѕили на окупљања. Полиција у Стаѕи Трња понаша се много безобразније и безочније него у било ком другом граду у Северозападној јединици, па уствари на целој планети. Ту постоје истини за вољу и реални разлози: то је индустријски и лучки град. Лука привлачи разне сумњивце са свих страна. Али они су тада имали само 17 година и неколико пута је било ситуација да на њих буду уперене пушке. О томе би њих двојица могли цео роман да напишу. Али уместо тога они више воле да ако их полиција на улици заустави намерно нервирају ‘говна’, како су их из милоште звали. Обојица су јако добро познавала своја права и законе о личним слободама. Оно што нису знали из општег образовања, а обојица су паметни људи који прате свет око себе, научили су само да би могли да играју на тој танкој линији која раздваја безобразно али потпуно законито прављења полиције будалама и оне тачке која би била вређање службеног лица. Време наравно пролази; обичај му је да само од себе мења ствари. А када су обичаји такви мимо њих се не може. Ето и њих није полиција легитимисала често као пре. Није ни њима више било толико забавно да се тако играју. Човек је таква живина: како стари мењају се игре које воли. Али сада Ханс Карлу није уопште пријала помисао да се то деси, мада се ни није десило скоро годину дана; не само зато што сад ипак више воли играти бриџ. Него та мајица није била мајица; то бејаше пророчица Питија у његовим костим .Рекла му је ‘Ја сам сир и долази миш.’ И ето: како прођоше угао ево ти их као две баксузне бабе и два стара класна непријатеља негде 50 метара од њих.
-Вас двојица,ти што волиш Химзу и ти крупнији,где у ово доба?
Свирха-Нује се окрену ка тонском извору овог питања и баш као што је Ханс Карл осећао у костима његов пријатељ одговори: ‘Господине позорниче, да ли се то нама обраћате?’ Увек је говорио ‘позорниче’ зато што је то најнижи чин и говорио је то некако свисока, као Британац у Индији.
И глас му је био опет онако непријатан, гласан и неприродан. Али раван. Ни њему није било до безвезног натезања са неким човеком који му ништа у животу не значи. Али једноставно ‘не дам ништа моје’, тако би говорио. Ако би дозволио наоружаном представнику извршне власти да му се овако обраћа, дао би нешто: део својих права и слобода за које су му преци крв проливали.
.Друго, ми за Вас, господине позорниче, нисмо ‘ти’. Обраћате ћете нам се са ‘грађанине’или ‘господине’. Где ми идемо то је наша ствар. Ми смо слободни људи.Слобода кретања је загарантована и ви по законима које смо ми као народ донели и по вашим правилима службе то не смете да питате. Јасно? Ако није, хапсите нас па ћемо онда питати и вашег шефа смене јесам ли у праву.
‘Позорници’ се као и увек у овим ситуацијама кад Свирха-Нује ‘не да ништа своје’ збунише али остадоше и даље тобоже силни али опрезни да их овај махнити необични човек који зна прописе не пријави. И држ’не дај, овај пласира лопту у шеснаестерац али стамени штопер лопту врати својима, лопта мало напред мало назад…Речено језиком спортских коментатора. И ником овај разговор нити је пријао нити забављао изузев гадно церекајуће фигуре на фасади поред њих и сви су знали да ће убрзо сви својим путем али не може ниједан да остане дужан. Нешто као дипломатска етикеција. Ханс Карл није проговарао, пустио је свог друга да прича. Има поверења и јако је изморен. И баш негдедок је Свирха-Нује говорио ‘не брукајте заставу коју представљате’ осети нешто. Ето, баш тако: нешто. Нешто постаде нешто смирено. Пажњу му заокупи црна птица, других ни нема у Стази Трња, како седи на грани дрвета поред уличног светла. И осети неку блискост са том птицом. И дрво је било лепо. ‘А до сада уопште нисам ни стао да погледам овај живот око мене’ – помисли. И Ханс Карлу да је неко у том моменту гледао очи видео би како изгледа душа која почиње да смеје се и да живи.

Advertisements