интернет ( кратка прича )

 

Истинита прича о проналаску интернета никада није објављена. Истина је да је он откривен 7 година пре званичног датума.
Господин који је прави проналазач а кога ћемо звати гдин. Нет иако му то наравно није право име био је човек у својим касним 20им годинама, живео је скромно од плате конобара у ноћном клубу или је бар тако изгледало људима са стране: он није сматрао да живи скромно имао је кров над главом, храну, неколико пријатеља… Што се тиче романтичног живота није га имао и није га ни занимао, сексуалне потребе јесте имао и задовољавао их је или повременим кратким везама или посетама радним дамама или је једноставно онанисао. Његово биће ило је заокупљео – неки би рекли опсесивно – интелектуалим радом, био је на прагу открића нечега што ће начинити револуцију, онога што данас зовемо интеренет. Био је уторак, 14 часова и 3о минута отприлике када је господин Нет завршио свој рад. Теоријски рад, све на папиру, али није било сумње, проверио је већ експериментално раније фазе развоја и увек су биле баш онакве какве су му биле и у глави. Ово је било то. Готов посао. Није био срећан, није био поносан, ништа слично, још увек је било рано да било каква емоција продре – био је само свестан, свестан значаја онога свог рада и наравно био је свестан сопственог значаја али не још увек поносан на исти.
Јавио је телефоном свом најбољем другу да је посао завршен. Рече ‘Ја сада идем да се на брзину истуширам а ти дођи да наздравимо ако желиш, па да изађемо до јутра и да прославимо. Само морам прво под туш. За пола сата ако ти је то ок?’
‘Ту сам за пола сата пријатељу.’- застаде на кратко и рече – ‘Свака ти част’.
Господин Нет се истуширао али мисли су му лутале и тако непажљив оклизну се на мокар и клизав под купатила; срећом, није се озбиљно повредио али десило се нешто врло непријатно: тако је незгодно пао да се анусом набио директно на интернет. Када је схватио шта се дешава гдин. Нет се разумљиво изузето узнемирио и почео да паничи: ‘Шта сад? Морам у ургентни центар… Ко ће ми веровати да сам се тобоже случајно оклизнуо? Сви ће мислити да сам гурао сам сеи у буљу због неког наопаког задовољства…Мајко мила. Са друге стране нико неће обраћати пажњу на чињеницу да ми је у стражњици нешто што никада пре нису видели нити могу да виде јер је нематеријално тако да је то добро: нема опсаности да ми неко украде патент.’
Срећа у несрећи па се претходно договорио са пријатељем да дође до њега. Господин Нет се некако муком обукао и пријатељ га одвезе до ургентног центра. Договорише се да га сачека у дворишту јер никоме није пријатно да буде подвргнут прегледу задњице а камоли још у друштву па макар то било и друштво најбољег друга. Сестра га је увела у ординацију и помогла му да легне у одговарајућ положај, затим отишла уз речи да ће доктор ускоро доћи; заиста, није прошао ни минут и кроз врата уђе човек у докторском мантилу. ‘Добар дан’,- рече доктор и фотографским апаратом на изненађење господнина Нета услика га у компромитујућем положају. ‘Па добро’- помисли – ‘вероватно је таква процедура.’
Господин Нет је одлучио да уколико га питају ‘Како се ово догодило?’или ‘Зашто сте радили то што сте радили?’ да лаже – ‘да неко дође са нечим у својој задњици и тврди да се то десило случајно, тако што се оклизнуо, ја му не бих веровао. Једноставно ћу рећи како волим да то радим, скратиће време.’
Доктор приђе господиону Нету, зачудо скиде мантил и окрену га наопачке тако да је сада био тамно плав и изгледао као обичан грађански капут и седе поред њега.
‘Овако’- ‘поче да прича ‘доктор’- ми већ дуже времена пратимо Ваш рад. Ми желимо Ваш рад. Предаћете нам га. Бићете веома издашно исплаћени. ‘
‘А ко сте то ‘ви’? – збуњено упита господин Нет.
‘То се Вас не тиче. Важно је да знате да ово нису преговори. Важно је да знате да смо моћни и знамо све. ‘
– Ако знате све, шта ће вам онда моје знање?
Човек га не удостоји одговора већ му гледајући га стакластим очима веома мирно и на изглед без икакве емоције рече ‘Много питате.’
– Господине, новац који ћемо Вам уплатити биће довољан не само да Ви већ и Ваши унуци живе без икакве бриге до краја живота. То је све. То је одлична понуда. Прихватите је.’
– А шта ако нећу?
– Радије не бих о томе. Верујте ми да не желите да идемо тим путем. Боље.
– Ви мени претите?
– Не. Моћни људи не прете већ обећавају. Ја Вам обећевам. Тачније, ми Вам обаћевамо.
По тону гласа и по говору лица било је јасно да му не обећавају месец дана одмора у луксузном скијалишту или Монаку већ смрт. Господин Нет није волео да му људи прете, такође био је човек који на претње реагује одмах и насилно. Узе вазу са цвећем која му је стајала поред узглавља и удари ‘доктора’ у главу.
– Шта је сад било, мангупе? – бесно проскита господин Нет. Доктор на његово чуђење опет није показивао никакве емоције нити је био збуњен или уплашен, чак није показивао ни знакове бола. Уместо тога, извади из џепа неку смешну малу капу и стави је на теме. Тек затим поче да виче ‘Упомоћ, упомоћ’.
Убрзо неколико људи, медицинског особља, утрча у собу. Лажни доктор поче да кроз сузе говори ‘ Дошао сам у болницу да посетим рођака али промашио сам просторију. Овај човек ми рече како то није та соба али истовремено ме замоли да му помогнем, да се мало исправи у кревету. Слагао ме је и ударио у главу овом вазом притом ми говорећи да сам прљави Јеврејин и да је Хитлер био у праву. Он је антисемита.’
Господин Нет је био човек прилично ван токова: чуо је за израз антисемита некад и негде али није знао шта значи, није га интересовало. Знао је шта је Хитлер и знао је да се ништа од свега што је доктор описао није десило. Такође, као знатижељан ум, знао је шта су семитски народи а овај човек очигледно није изгледао тако. Имао је плаве очи, био је висок, имао је равну светлу косу и мали нос.
– Лаже – рече господин Нет – претио ми је, хтео је на превару да узме нешто што је моје и претио ми је, рекао је ‘ Ми знамо све, ми контролишемо све, не баш тим речима али то је рекао уствари. Онда је ставио ову смешну капу и почео да се пренемаже. Овај човек је лажов и неморалан човек.’
– Мислио сам да је прошло време мржње према нама Јеврејима, али изгледа да Хитлер и даље живи. Ево, говори да смо неморални и да лажемо. Хоће ли мој народ икада моћи да живи без те мржње и предрасуда? Он то ни не крије, чак је моју јамуку назвао ‘смешном капом’- кроз плач рече доктор и стави руке на очи, дубоко јецајући. Бејаше окренут директно ка господину Нету тако да нико други није видео покварени осмех и миг који је упутио господину Нету.
Особље болнице позва полицију.
Нико није веровао причи господина Нета иако је лажни доктор и скоро сигурно лажни Јевреј у пометњи и гужви нестао. ‘Човек је преживео трауму, није ни чудо да није хтео да остане.’ – тако су резоновали људи.
Када се вратио кући затекао је цео стан испревртан. Није недостајало ништа од вредности, мада неке скупе ствари није ни поседовао, једино што је нестало били су његови папири, цело његово вишегодишње истраживање.*

*Ова прича је плод фикције и свака сличност са стварним догађајима је ненамерна ( донекле )

295881_2223044528390_1186905107_n

slika  аутономија сенки 2. део – аутономија танатоса 1 – скривено зло’, Немања Ракас 2011

Advertisements