тиранин мора да умре I

Током времена људи су еволуирали у мисли и друштвено и обичаје својег рода су пренели у прецизан и беземоционалан механизам, у идеалу то је машина за тачно тумачење и спровођење воље који треба да осигура природан и нормалан поредак ствари у мишљење већине тог рода; не обичне већине већ нечег што би назвали општешрихваћеним: назвали смо тај механизам право – Устав, закони, прописи, обичаји… Изум је изванредан али одувек смо сви знали да је та праведна и једнака машина која призводи правичност састављена од људи а сви су одувек знали и сви знају и сад да људи нису савршени и да та машина неће увек радити како треба јер ако један зупчаник почне да се крњи утицаће на рад целог механизма. Када видимо на кућном апарату или колима да нешо није у реду погледаћемо пажљиво о чему се ради и свар довести у ред, ако не урадимо ништа у једноом тренутку, знамо, машина ће пресати да ради – можда ће радити још дуго али радиће временом све горе и уствари никада неће заиста испуњавати своју функцију и биће Дамаклов мач.
Да ли је човек индивдуално биће или колективно, питање је које и данас раздваја многе политичке и друштвене теорије и ствара конфузију – истина је да је и једно и друго. Да би човек, тј. раса опстала неопходна је сарадња, најпластичнији пример је сарадња мушкарца и жене која за циљ има стварање потомства: без сарадње или у најмању руку контакта ова два појединца нема потомства и самим тим нема више људи. Даље, подизање следеће генерације захтева сарадњу, прецизније једну врсту уговора, писменог или усменог, свеједно. Друштво функционише слично – не исто већ слично у најширем облику значења те речи – али са много већим бројем појединаца па је самим тим компликованије саставити уговор. Такав уговор постоји, друштвени уговор којим се појединци као суверени сопствених живота и права одричу појединих ствари у замену за друге ствари – тачније речено не одричемо се већ одређене акције пребацујемо на заједницу а обзиром да смо део заједнице самим тим одлучујемо и учествојемо у истој – а у замену за друге ствари: на пример, прихватамо да се створи полиција која има право да нас легитимише ( нема право да претреса грађанина на улици, тако да уколико полиција затражи да Вас претресе једноставно кажете ‘немате моју дозволу, ако желите можете да ме ухапсите и онда можете да ме претресете’ што води ка могућој тужби са Ваше стране ) или да постоји суд који ће доносити важне одлуке. Полиција је део извршне власти, суд је судска власт, трећа грана власти је законодавна – парламент. Парламент је од појединца добио овлашћење да доноси законе тј. правила која важе у друштву. Посланици се бирају непосредно, на слободним изборима, дакле појединац преноси део своје суверености њима.
Тренутни начин у историји или еволусији на који се остварује друштвени уговор је преко Устава који је највиши правни акт и сви други акти – закони, уредбе итд – морају бити у складу са речју и духом Устава.
Шта се дешава када они који су задужени да чувају Устав тј. правила око којих смо сви договорили, не раде то? Истина је да људи греше и да је могуће да нека гранична и недовољно јасна правила бивају пограчно тумачена или спровођена без намере и/или завере; шта се дешава када је у питању намера и/или завера? Како реаговати?
Ствар је јасна: потпуно исто као ако Вас неко нападне или крене да Вам отима новац из руку на улици: самоодрбрана. Самодоодбрана је услов за преживљавање. Уколико се човек не брани када га неко нападне ножем завршиће мртав, дакле уколико желиш да преживиш мораш у крајњој линији и да убијеш нападача. Ми смо нападнути. Извршена је серија државних удара што је чин велеиздаје или рушења Уставног пореднка. Услед тога, тај поредак више не постоји, следи да држава и закони више не постоје, да је у току напад. Не само да је уговор прекршен већ је живот угрожен; ко не брани свој живот заврши мртав. То се дешава нама.

Ово није почело са тиранином Александром Вучићем, последњи пут смо правилно донели Устав за време краља Милана 1881, али Вучић је сада тиранин. Пут су му утрли пре свега СПС, Уставни суд, Војислав Коштуница и Борис Тадић.

У кратким цртама, кратка историја државних удара у последњих десет година ( Милошевић је такође био диктатор, комунисти пре њега исто тако, предратна власт краљевине СХС тј. Југославије исто )

  • Устав се доноси 2006. године крађом гласова и  кршењем изборних правила и кршећи правила за доношење Устава
  •  Уставни суд који бирају Тадић, народна скупштина и једног члана бира врховни савет судства доноси одлуку да није у његовој надлежности да одлучује да ли председник може истовремено да буде и председник странке ( то је као да полицајац каже да није у његовој надлежности да ухвати лопова плус као да кажу да 1 плус један није једнако два).
  • Уставни суд одузима противуставно мандате Српској радикалној странци, тиме краде гласове и криминално мења вољу народа
  • Уставни суд одлучује да је усавно одузети десетину туђе имовине, тј. одлучује да је смањење пензија Уставно при том се позивајући на аргумент који нема никакве везе не само са правом већ нема везе ни са чим: кажу да пошто најниже пензије нису смањене онда је у реду.
  • Влада притвуставно и притовно закону о азилу пушта тзв. мигранте, уствари инвазију непријатеља, у земљу

наставак следи

 

img-1485621346132-vw

 

 

Advertisements